197
Письмо Л. Вукаловича К. Д. Петковичу о положении в Зубцах и о действиях повстанцев против турецких войск
27 марта 1862 г. Суторина
Ваше високоблагородиие!
По зактеваньу вашег високоблагородииа доходим последне догачаие вами саопштити.
Као што иe веч вашем високоблагородииу познато ударао ие Дервиш-паша двапут на мене, и оба пута са божиом помочи одбио сам га иуначки тако да се одиста ниде више по тречи пут кретао да преко Граба у Суторину продре ие су га вей од неколико дана чесарова господа из Новога жельно изгледали, коима сам са тим сву радост покварио што сам се почем су Турци са Зубаца дигли на иедан дан у Суторини указао да ови сметени и занешени народ опет у ред ставим.
Можда не би иоште овамо сашао био да ниие веч од некоиег доба душмана наших отровни уплив толико успео да су се Крушевчани и Драчевичани од мене крииучи са Дервишом дописивали и о некой предадби потайно радили, и коие, пре нежер што сам се осведочио нигда веровао нисам, неки Михайло Спаич од Зубаца, од Драчевичана Никола Дерич са неким главарима и од Крушевичана Иовица Павлович са неговим главарима били су и стоие иоште на челу овог подлог дела о како сам данас поверено розумео, прешао ие исти Михайло Спаич сасвим у Требине. [396] Иа сам данас у иедном положаиу како не могу ону строгост употребити коиа би нуждна била иербо уоваковом добу вище би квара нашой ствари принела нежер што би користна била. Само иенини господар и княз наш могао би ове Бранковиче за пример другима по заслуги казнити и свим оним кои иегову белегу безчествуиу иербо за чесаров новац нас издаиу а нему служе, грбове поскида. Иа колико сам могао учинио сам кад сам разумео да су Крушевчани веч и границу повукли преко коие ни иедног Зубца више не пропушчаиу, отишао сам иа у Крушевице да видим те границе и рекао сам им да сваки кои се Турчину подложити жели из наше земле упут препртльати мора, и заисто допаиених иесречника кои народ ови тpyиy и буне ниие се ни иедан нашао кой би се противно веч су сви иедногласно рекли да они не знаду шта ньиови главари раде. А Драчевичани они су скоро сви иеднаки; сваки десети, могу речи, потеже месечну плату од новског претура да своиу брачу издаиу. Ево, даклем, видите, ваше високоблагородиие, данашне положай тай, и у колико ие подла интрига лажльиве Аустриие успела коиа нам иа од вазда гори неприиатель нежер и сами крвник наш веч умрли Турчин.
Но поред свег тога иа се у пословима моима не омечем иербо ни до данас нису ни крушевачко и драчевачко пушке помагали, а да ми ие могуче да сутра напредовати могу, онет би сви на своме месту бити морали, ако нечеду да са вьиовим великим грдилом прочу, али данас не могу им ништа.
Иа намеравам ови дана сам моим топом на оне две куле ударати коие ие Дервиш на Зубачкоме польу подигао и у коим се рште некаиа стотина Арнаута и Требиньаца налазе, не би ли и те са Зубаца изтерао; а ако ми она мала помой доче коиу ми ие светли господар обечао нечу закаснити са божиом помочи, пут Шуме почи да ону изгубльену брачу нашу опет повратим и турског ига их ослободим.
Иа данас на Зубце полазим да наредме войницима моим издам на чу са моим Зубцима и са божиом помочи трудити се да крвнику нашем иуначки сабльу додам.
Ваше високоблагородиие жели сина мога видити. Иа вам за толико прииательске наклоности сердечно благодарим и дрвом приликом, кад будем Правицу у Дубровник спремио, послачу га са ньиме.
Са особитим почитаниием ваше високоблагородииа
понизни Лука Вукалович, войвода.
АВПР, ф. ГА V-А2, д. 724, л. 124-125. Подлинник.