182
Письмо Л. Вукаловича К. Д. Петковичу о нападении австрийского отряда на Суторину и разрушении укреплений
21 ноября 1861 г. Зубцы
Ваше високоблагородиие!
Иа сам састанак мой са ц[арско]- к [кральевским] генералом Родичом у своие доба вашем високом благородиии саопштио, коие сведочи да ми ие исти генерал реч дао, зактеваньа аустрийска у следству тога, пре нежер што че к насилщу корачити, иоште зедаред доставити, но обечанье овог генерала лажно се указало.
Иа сам са войском моиом пут Шуме, Попова и Гаског против крвника нашог борио се, и нигда помислити нисам мого, да че чесар као сусед ове ослобочене земле тако самовластно и против закона човечества поступати стати, зато се и нисам постарао да Суторину са войском утврдим, вей сам се са воинством моим безпрестано занимао; но Аустрианац, као само нему пристойно — употреби ову прилику. Кад то четири дана далеко од Суторине са войском дознао, те улаже два сата дубоко у нашу землью, и удари са силом од 16 000 войника и са неброианим топовима на наше две фортеце, козе смо за обрану против Турака уздигли били, и поруши и са земльом сравни, к тому иоште поразимо многа усеиана польа, и башчине са маслинама и смокава, тако да данас силни народ кои ие само од баштана живио, без ухлебиа остаде, и горке сузе пролива.
Ово дело чесарове войске коие народу штету од 50 000 ф[лорина] принело и коие ие колико насилно, толико исто лажно и срамно учинено, зато што ме ие прво, генерал Родич покраи свог обечаньа неговога преварио, а друго што ие чесар као велика сила оно доба употребио, кад зе дознао да сам за на иедной сасвим противной страни са войском мозом, — не може се дакле никако пред Европой оправдати, изван ако се чесар веч одважио иавно као неприиатель овог бедног христианског народа, а као прщатель турски против нас ступати; у том случаиу достойному ие то иуначство коие ие са 16 000 войника против 20 момака указао, коиа су као стража на фортецима стоиали били. Войска чесарева понела ми ие и два топа коиа сам само са великим трудом и силним новцем добавити мого, и едино за обрану против Турака; иа се узимам даклем слободу ваше високоблагородиие упитати, смеие ли такова насилща на очиглед чесар чинити, и са каковим правом смеие он моие топове однети козе мени за обрану потребуиу. Кад му иа иоште никакова повода таковом нападствииу дао нисам, иа сам свагда границу негову почитовао, и народу неговом у овоз земльи, у трговини и свачем сваку слободу давао, зато мислим да пред Европой завно се потужити и сатисфакцииу; тако исто и накнаду за учинену штету народу и моиих топова изкати смеием иербо се топови нису у боиу задобили веч на иедан начин однешени на кои поштени люди ништа не узимаиу.
Молим дакле ваше високоблагородиие да ми у овом случаиу ваше родольубие не одречете, веч да бито упутили како би без крвопролитииа до праведне сатисфекциие дошао, иербо ие ови народ сада тако огорчен да га само трудно и мучно од освете уздржати могу. Плач и иаук овог бедног народа веч се до бога чуие, па кад сада види да га и христиианска сила преварно и насилно, против ослобочена цркве и землье свозе гони, заслепио ие веч у очаианииу неговом и готов ие осветити се па онда умрети. Иа колико могу народ уздржавам и тешим са обечаньем да ие све наплачено бити што ие народу поштечено, и да не сме чесар на нас ударити, а ваше високоблагородиие молим да се као заступник велике силе, царско руссийске овог бедног народа родольубиво заузмете, и нега високой [371] милости царско руссийской препоручите, иербо уверени бити можете, да у нииедном случаиу, па, тада сви, и све силе народ ови напусте, никад се Турчину више подложити и с ньиме помирити нече, веч да че пре до последног изгинути.
У надежди да че се ваше високоблагородиие овог бедног и страдавшег народа родольубиво заузети и нега вишей сили препоручити, препоручуием се вашом
високом благороджу са особитим почитанием.
Лука Вукалович воивода
АВПР, ф. ГА V-А2, д. 723, л. 279-280. Подлинник, л. 281-282 — пер. на рус. яз., современный подлиннику.