Главная   А  Б  В  Г  Д  Е  Ж  З  И  Й  К  Л  М  Н  О  П  Р  С  Т  У  Ф  Х  Ц  Ч  Ш  Э  Ю  Я  Документы
Реклама:

180

Письмо Л. Вукаловича К. Д. Петковичу о встрече с генерал-губернатором Далмации Г. Родичем в связи с требованиями австрийских властей разрушить укрепления в Суторине

12 ноября 1861 г. Столац

Ваше високоблагородиие господин консул!

Неодложито хитим прво вашом високоблагородиду иавити да сам иучер пред подне са генералом Родичом на граници нашод на кунак састанак имао, иоште пре осам дана позвао ме иe подполковник Петрич из Новога на ови састанак, но иa сам му из Цвеча ди сам се находио одговорио, да ми водни послови не допушчаиу, и да чу му кад будем времена, имао, дан састанку обдавити, потом сам у пут на Цетине писао, писмени позив приложив, и за совет молио, али иошт до данас никакове наредбе у следству тога добио нисам; сам сам промислио да би добро било шта пре дознати, чега ради састанак ови са мном траже, зато сам иучерашньи дан на то определио. Генерал Родич дошао иe био са мадором иовановичом и су два негова аддутанта и неколико латина на границу ди сам га иa са неколико водника той дочекао; по поздраву одма, саопштити да му де од стране негове надвише власти наредба дошла, да се са мном састане и мени наложи, да упут оне фортеце Koиe сам у Суторини соградио, порушим, дербо Аустриде сметаиу, и дао ми де осам дана времена и ако за то време фортеце са добром не обалим, да иe он сам таково уклонит, и силу употребити; иa сам му на ово одговорио, да су оне фортеце зато онде уздигнуте што нашим од оне стране опасност прети, а да Аустрииу сметати не могу иербо су на нашой землии, и само оно што де наше бране, но генерал вели да фортеце путу аустрииском коди кроз нашу землью води на опасност стoиy, а к томе примечуие иоште да де и оног земльа, коиега ие пут, иа са саотим никако сложно нисам, и рекао сам да иa фортеце никако уклонити не могу, нити хочу, догод не добиием иемство како од Аустриде тако и од других великих сила, да не сме нигда више Турчин преко аустридске землье и аустридскога мора на нас ударати, иербо су фортеце само зато грабене што де Аустрииа преко мора и землье ньиове на нас Турке пропушчала, [367] но ако Аустрииа мисли да са силом овде ступити смеие, нека учини, иа са силои противити не могу, иербо не могу са Турчином и Аустрииом заратити, а таково изискивание од мене морам као обиаву ратну сматрити, и да ми ие могуче, иа би и сили аустрииской са мачем супростао. Кад би видно да самовластно и са насилщем на нашу земльу ступа, а шта мисли да ие онога земльа колега ие и пут, приметно сам да би тако по свои земльи Аустрииа путове градити могла, и тако на наилакши начин ову Херцеговину сводом назвати, но да колико Аустрииа толико исто и друге силе у овом нашем питаньу праведан уплив имаиу, а да сама Аустрииа ништа издеиствовати не може нити иа зактеваньа незина без других сила одобреньа припознати хочу нити могу; генерал Родич примети ми зоште да сам иa и сав ово народ турски подаиници, и да ие ово турска земльа, на коие сам му одговорио, да ие ова земльа и ови народ донде турски био, докле се болем надати могао, но од кад су сва обечаньа турска пред Европой као лажна осведочила и одкад ие ови народ са мачем и крвльу сводом земльу и себе од ига турског ослободио, престао бити турски подаиник, и сматра све што ие мачем и крвльу сводом задобио, као своие собствено донде, док и више силе ово питане не извиде и не уреде, а док ствар овако стоии и докле мач носити можемо, само ие оно турско што му мачом дамо, а наше шта са мачом задобииемо.

Резултат састанка остаде таи, да иа никако фортеце наше порушити нечу, веч да чу ако ми могуче буде бранити се, на коие генерал Родич рече, да че све неговои наивишои власти телеграфирати, и моие менще саопштити.

Молим дакле ваше високоблагородиие, да ми неодложимо известииа дате, како би знао чему се од овог надати имам, ова ствар приморала ме воиску моиу из Шуме и Попова одма награг повучи, иербо се боим да Аустрииа не пропушти са незине стране на нас Турке; Шума и Попово коии се народ вас на оружиие веч дигао био, остаие сада у наиопаснииом положаиу, а као што чуием да су наши на Равноме више Гацко потучени, и ако се ови глас обистини, онда че за иадне Шумльаке само утолико опаснее бити 1.

Иа сам на Цетине писао и писао, и помой молио, но никако не хтедоше нииедног Црногорца к мени послати, молим, дакле, да ме ваше високоблагородиие без совета не остави, да бар дознам чему се надати имам, иербо ако ме у овом магновенииу и ваше високоблагородиие напусти, онда веч видим шта ми пристоии а у таковом случаиу приморан сам оно учинити што сам по себи за добро и одлакшане овог бедног народа видим, па шта бог да.

Са особитим почитаниием вашег високоблагородииа понизни

Лука Вукалович, воивода

АВПР, ф. ГА V-А2, д. 723, л. 268 — 269 об. Подлиннику л. 266-267 об. — пер. на рус. яз., современный подлиннику.


Комментарии

1. В донесении В. П. Балабину от 13(25) ноября 1861 г. К. Д. Петкович высказывает мнение, что австрийское правительство давно домогалось Суторины и что укрепления, воздвигнутые там Л. Вукаловичем, могли послужить поводом к ее занятию, чем и объясняется австрийский ультиматум. Австрийские власти отдали распоряжение генералу Родичу встретиться с Л. Вукаловичем; из Вены были получены инструкции остановить пароход с батальоном хорватов, следующий из Боки Которской в Триест, и высадить его в Грахове, а также держать рагузский (дубровницкий) гарнизон в состоянии готовности к походу против повстанцев (см.: АВПР, ф. ГА V-А2, Д. 723, л. 264-265 об.)