171
Письмо Н. Дучича Омер-паше о результатах поездки к повстанцам
15 августа 1861 г.
У вторник 1 августа дошао сам у Банане у село Петровичи, ту ме дочекао игумен косиеровачки Теодосиие са иош неколико чоека, и лиепо су ме примили. Сутра дан 2 августа дошао ие Иован Вавилев Бечевич, и иа сам му предо ваше високо писмо и устмеяо ниему и свиием осталим ако нега изказао све што ми ие ваше височество наредило и заповиедило; писмо су на глас прочитали, и могло се вилети на лицу Иована и свиие осталлиие ако нега задоволство и веселие, али при свеме томе не могоше одмах да се увииере како у писмо, тако и у моие риечи, коие сам им од стране вашего височества казивао. Иа да би их болие увиерио о истинитости писма и моииих рииечи позовем их у цркву, коиа се у томе селу находи, ие се праветно закунем, да и писмо и све што им кажем од стране вашега височества права истина, и да им никакве приие варенеима нити че бити, потоме се они тврдо увиере и одмах Иован пошалие иедну книгу Луки Вукаловичу у Зубце, а другу Попу Жарку у Пиву, казавше за мене како сам мечу них дошао, и од кого сам послан и зашто, и позове да одмах дочу на состанак у Петровичи; но то у све Бан[и]ане поручи и огласи да ие мир и да свак иде у своиу кучу, а на свще миесто, и да се нико неби усудиио започети кавгу, нити у што додигнути. Томе миломе гласу вас народ млого се образуие, и своие куче поврати. Мечу тщем крииучи мене по шалу ваше писмо на Цетинье и да кажу што иe и како иe и да моле да им допуште да почу са мном у Мостар и вашему височеству (ово ие мени одкриио и казао Иоване Василев у суботу 5 августа). Истога дана т. е. 5 августа доче одговор од Луке Вукаловича, да он не може дочи у Петровичи на состанак сбог тога што се у Суторини догодило те су ускоци отели Али-пашине коние, измену ниемачки солдата, па се немир и кавга учинила на граници, него пише да че у нечелу до подне дочи у Грахово и ту да буде состанак. Мени Иован то покаже и позове ме да почем у Грахово на состанок говоречи: Лука амо нече дочи, а док се са свиием не договорим не могу с табом у Мостар почи, премда су ме учинили вечилем, али опет ми ие валиа договорити. Иа одговорим да не могу у Грахово почи, нити че се тамо што мочи о миру свршити, него опет пошалите у Грахово да Лука амо доче. Иован тако учини али Лука ниие шчео из Грахово да поче. Видечи иa да не могу никаква одговора дати без состанка, а Иован и остали Банане примораиу ме, те почем у Грахово у нечелу вече 6 августа; у та доба стиже одговор из Пиве, да они не могу прочи кроз Дугу, него што гоч Иован и Лука учини то пивлани примаиу и пpиcтaиy. За то почнем говорити и називати све оно што ми ие ваше височество заповиедило и наредило, Лука нити оче да виepyиe, нити оче, да пристане слати у Мостар. За опет све по реду изкажем, и о свему увиерим. Потоме Иован и игуман Т[е]одосиие и зазову га на страну, и тамо нешто проговоре а мени се опет врате; али томе Луку склоне, те и он на мир пристане, потоме изберу троицу Иована Василева, игумана Теодосиу и Вука Алексича да са мном иду у Мостар, да се покоре, и да царске милости и олакшице, коие ие ваше височество донеле приме, и од свога уговору чине, тако се они сложите и са мном почоше, али стиже с Цетинии од кнеза и Мирко президента Сената, да ни пошто не иду у Мостар, нити да пристану на мир, нити да приме оно што им ваше височество дава и обечава и коии би преко ове зaпoвиeди пошао томе веч нема живота, они се вемо на таи глас сневеселише и препадоше. Иа им реках да се тога не боие, него свои посао гледаиу, [353] и да са мном као што су одредили у Мостар иду, они не стиедоше, него мени рекоше и замолише да их 4 дана причекам док оду на Цетиние да опет моле кнеза и Мирко да им допусте да са мном иду у Мостар. Иa се са игуманом вратим у Петровиче, а Иован и Лука са иедним кнежевием периаником оду на Цетинье. Но за луду су ишли тамо им никако не допуштише, да к вашему височеству иду и мир учине него да се крве, и да би их иош болие од мира одвратили и не би са мном у Мостар пошли, обдаре их са декорацииама крстом и медалом.
У петок 11 августа доче Иован у Петровиче и каза да им иe вемо на Цетину забранено да не иду у Мостар, него да се бичу с Турцима, потоме напишу иедно писмо и мени га предаду да га предам вашему височеству и копиу су донифели с Цетиниа, али иe писмо лаживо, иep им Црногора не да пристати ни пошто, a иедну су писмо послали рускоме консулу Безобразову у Мостар од прилике, као и вашему височеству. Кад народ у Банианима чу да им Црногора да не помирити се тада се све веома сневесели и проклинати оне коим то забрануиу. Потоме иa у петок вече из Петровича почем и у Билечу дочем. Ваше височество то иe све што иe шледовало док сам иa по вашои високои заповиеди мечу ниима био. Овче имам иош изложити вашему височеству што сам чуо кад сам мечу нима био од Луке Вукаловича, да иe ниeмy поручио французки консул из Скадре Хихард и руски из Дубровника да не иду у Мостар к вашему височеству нити да пристану на оне олакшице кoиe се садражаваиу у вашои прокломации. А Чорчие Маркович терчоман прускога консула што су га комисари мечу них слали, што им иe говорио, нииe су га могли ништа paзyмииeти, наитошлие им иe рекао да се не предачу иep кад тако на opyжиy стoиe имаиу вишу важност сваке интересе учинили су, те никога нису послали вашему височеству со тим ocтaиeм.
Подписано: Никифор Дучич
Верно: Вал. Безобразов
АВПР, ф. Посольство в Константинополе, д. 2049, л. 230-232 об. Заверенная копия.