Главная   А  Б  В  Г  Д  Е  Ж  З  И  Й  К  Л  М  Н  О  П  Р  С  Т  У  Ф  Х  Ц  Ч  Ш  Э  Ю  Я  Документы
Реклама:

159

Письмо игумена монастыря Дужи Н. Дучича К. Д. Петковичу со сведениями о ходе восстания в Герцеговине

3 апреля 1861 г. Дужи

Млогоуваженн г. Константин Петкович!

Ваша два уважена и мени веома мила писма примио сам, иeднo од 23. а друго од 29. прошлога миeceцa. Оба два су ми принщела прилично олакшанье мислиих и бригах у садашньием хрчавщем и мутниием околностима. Хвала вам, срдачно хвала! Ну, да наставимо новости, коие се без ... (Слово неразборчиво) [334] не могу испричати. Султанска комисииа, кoиa се находи у Мостару, послала ие иедно свoиe писмо, с иедне стране, на српскоме, а с друге на турскоме Иезику, че су сви зaиeднo с муширом подписани, и управлено на поглаваре зубачке, крушевичке и драчевичке, позиваиучи их, да са покоре и у Мостар дочу 1. Па ако се имиу што тужити, то нека се у Мостару туже, и ако тужба буде умзестна и достойна уваженьа, тада чe им се штогоч олакшати. Овака писма послана су и у Баньане, Гацко, Пиву и Дробньако. Ово за Зубде дошло иe на Мехмед-пашу у Требинье, кoиeмy Мушир-паша пише, да по игуману дужкоме или ньегову намиестнику Никифору и иош неколика паметна трговца пошалье комисииунско писмо у Зубце, па да им га предаду и разборито насиетуиу, да се покоре. Немогучи игуман отичи, мени е требало нега заступити, али млого сам се трудио и код паше молио, да иa не идем мечу Зубце; но мецлис и паша никако нешче мене оставити говоречи: «други, као ти, не зна им разказити ни насретовати их». Иa, пак, едва сам у срцу приие желио и чекао, кад чу почи, да се састанем с воиводом Вукаловичом, и да се разговаримо и договоримо о будучои сречи и слободи иаднииех Србальах; а Турцима сам из политике говорио, да иa не смием у Зубце ичи. Нешчеви ме оставити, наипошлье с дедищем калучероми тpoии цом трговацах из Требиньа почемо и понесемо писмо 29. прошлога. Управодимо к воиводи Вукал [аловичу]. Тамо нас он врло лииепо прими и дочека, и са мном се насами разговарао о свачему, a наивише о предузетой иунакой радньи за слободу српскога уггьетеного народа. А на моиу молбу срднто иe викао на мене пред моиом дружином, такоче и на них. А и паши и Турцима срдитом иe одговорио, и као што са пристои иедноме воеводи ж поглавару побуньениках. Одговорка: «иa никад нечу жив дочи у турске руке на сам вьихов позив, без предстаниках друпцех еропскщех државах. А досад сам тражио право од султана само за ове горье предиеле, а сад у име бога, тражим за сву Херцеговину и Босну: или чу главу изгубити, или чу дравицу и слободу народу српскоме добити; друкчиие се нечу оканути за ньего! А Турци ако нече дати право, нека поведу све, што имаиу свииех, у славу бога, а чу их дочекати, као што сам их скоро дочекао и свиех разчерао». Нас иe свачиием заклео, да све овако паши кажемо; а одписанье паши и комисиии до неколика дана. Уколико иe мени насамо одкрио и повиерио нече мировати; ако Турци опет на Зубце не оду, а он че под исто у Шуму дочи. Осим Црногорацах, говори, да че и млоги Срблш из Боке — своиевольно дочи и шньим заиедно борити се за слободу своие браче. Иa не могу знати како че се оваи покрет свршити, али зна се да че бити доста муке и посла. Наипошлье иa сам говорио воиводи, да на мене виче сбог Тураках. Кад смо се од ньега вратили у Требинье, ово смо казали паши и остальем Турцима, оно, што нас иe заклео да кажемо. Наипошлье као и наиприе казао сам паши, да иe мене млого ружио и одмах под стражу у иeднy колибу ухапсио и т. д. А и воивода ми иe рекао да тако кажем. Иa сам му читао писмо од комисще, или иe веома ружно и опоро; у ньему нема ни спомена за какву олакшаньу и правици, и да иe био намиеран покорити се Турцима. Кад иe видио и чуо, шта иe у писму, тада не би се покорио. Хвала богу, знате, да у Тураках нема ништа друго да само лаже ж преваре. Они су скоро пошли оружаном руком, да покоре Зубчане, па им не могоше ни пера одбити него срамотно побиегоше, па сад зактеваиу да им дочу на позив ньиовога лажнога писма! Иa сам читао писмо у Вукаловича од Петра Стефанова, у кoиeмy пише воеводи да тако, као и досад ради и по ступа, а до мало времена да че зaиeднo и иавно крв пролиевати.

30. прошлога удари иедна чета на царско брашно у Кориеничима, коиe иe гоньено у Клобук, те отме неколико товарах, ранивши се 4. низама, a иедан Koриенич, Турчин, погине на мртво а остали таин не могоше yeчрати у Клобук. 31. Прош[лог] иста чета запали неколико турскииех [335] кучах у Корииничима. Турска войска куд иа гоч досад кренула на побуньенике, свуда иe и сваки пут изгубила и са своиом со штетом натраг повукла. Кад е 24 прош[лог] био бoи в Баньанима, Дервиш паша изгубио иe 20 низамах, 10 баши-бозуках и преко 50. раньенииех. А Банани су изгубили само иеднога! По Рудинама иадни хричани сасвиием пропадоше, Турци им све поробише. Дошло иe за иaднe хришчане пошледша врииеме тако да веч под овакиием злиием и неправедниием турскиием правлением хришчани не могу живльети. Ma како чe и мочи? Кад Наипрвиии Дервиш паша, па сви остали турски заповиедниди и судници крииучн подговараиу Турке иapaмазе, да свакога хришчанина, био покоран не био, робе, глобе и убииaиy! Иeвo иeднoгa примиера и свиедочанства, коии се у Шуми догодио у прошломе миесецу. Мехамед Аирович, Kopиенич доче у село Талежу у Чура Башича, те почне сам по себи без питаньа и без плате узимати сламу и сииено, да гоня кучи. Сиромах Чуро скочи и рекне: «нечеш, Турчине, тако по себи чинити и мене сиромаха робити». А Турчин прихвати за [са]бальу те Чури удари по руди, тако да му одмах пребще руку, потоме очера сламу. Как иa то чух и разумиеж, одмах почох у Требинье и Мехмед-паши и мецлису, тужечи се на тaи зулум и томе подобие. Паша наилепшиием рииечима мени одговори: «иa чу тога иарамаза одмах добавити и страшно га казнити, ти буди миран» — Иa се вратим у манастир, а паша добави Аировича, па не само да га иe казнио, него му иош за то даровао 1 дукат; рекавши му: «иди па че(-)гоч можеш хришчанима зло учинити, слободно учини». Ако ви господине, за ову сиротиньу не промислите и не провидите, она иe иамачно пропала! Као што смо напрщед вийели, Вукалович мисли и о диста дочи овче у манастир и Шуму, но окренуче сву Турску силу на себе и Шуму, па ако се не би могли Турцима одуппиети, то онда Вукалович са своим дружином повучи се у Зубце, а манастир и Шуму са евщем пропа... (Далее неразборчиво) изгориети! Ви се господине, у таке отвари болье и више разумеете, па нас сиетуите, како да се владамо у овщем мутниием околностима и наиосуднием данима. Мечу нама нема га, коии се не би желио с Турцима бити и крвити; али иe подожаи Шуме веома зато неудесан; осим тога двиие иe дна за другом нииесу родиле, па льуде немаии шта ни да иеду, а каолии за се опреме за ратованье! Сви смо господине у вас упрли очима, па како знате, тако нам и заповиедаите.

Ничифор Дучич

Долазак Вукаловича одприлике би че око Христ[овог] ускрса, ако што не пресииече.

АВПР. ф. ГА V-A2, д. 723, л. 83-86 об. Автограф.


Комментарии

1. См. док. 157 и примеч. к нему.